Зашто паметна деца понекад имају лоше оцене у школи? То је питање које збуњује многе родитеље. Да ли школске оцене заиста показују колико је дете паметно?
Већина људи верује да добре оцене значе високу интелигенцију, а лоше оцене мању способност. Истина је, међутим, много сложенија.
Сваке школске године хиљаде родитеља воде исти разговор са својим дететом.
„Како си добио двојку када код куће све разумеш?“
Или:
„Знам да си паметан, али зашто се то не види по оценама?“
Ова питања постављају родитељи широм света.
Они код куће гледају дете које поставља занимљива питања, брзо схвата како ствари функционишу, уме да пронађе необична решења и показује велику радозналост.
Ипак, када стигну контролни задаци и усмена испитивања, оцене често не одражавају оно што родитељи виде свакога дана.
То код многих изазива збуњеност. Да ли је дете заиста паметно?
Да ли је проблем у недостатку труда, мотивације или начину на који учи? Или је истина мало сложенија?
Одговор није једноставан, али је веома важан.
Ако сте прочитали претходни текст „Шта је практична интелигенција?“, већ знате да школске оцене нису исто што и интелигенција.
Ако школске оцене нису исто што и интелигенција, поставља се логично питање: зашто онда нека веома паметна деца ипак имају слабије оцене у школи?
Одговор се не крије у једном узроку.
На школски успех утичу радозналост, мотивација, самопоуздање, начин учења и још многи фактори.
Управо њих ћемо размотрити у наставку.
Постоји један занимљив парадокс.
Паметна деца понекад имају лоше оцене у школи, али то не значи да мање знају или да су мање способна.
Разлог је често много сложенији него што изгледа на први поглед.
Ако још нисте прочитали текст „Шта је практична интелигенција?“, препоручујемо да то учините пре наставка. У њему ћете сазнати шта практична интелигенција заиста представља, зашто је важнија него икада и због чега школске оцене нису једино мерило способности детета.
Зашто нека паметна деца не воле школу?
Многи родитељи примете занимљиву појаву.
Њихово дете код куће непрестано поставља питања.
Жели да зна како настају звезде.
Како ради мотор аутомобила.
Зашто птице могу да лете.
Како интернет путује кроз каблове.
Сатима може да гледа документарне емисије, чита енциклопедије или истражује теме које га занимају.
А онда дође време за домаћи задатак.
Одједном нестаје сва радозналост.
Дете одлаже свеску, губи концентрацију и често каже да му је школа досадна.
Губитак концентрације није увек знак да дете не жели да учи. Често је реч о вештини која се, као и логичко размишљање, постепено развија. Када дете научи да дуже задржи пажњу, лакше прати наставу, памти градиво и решава задатке. Практичне савете како да му у томе помогнете пронаћи ћете у тексту Како научити дете да се концентрише.
На први поглед то делује као противречност.
Како је могуће да дете које толико воли да учи не воли школу?
Одговор није у томе да не воли знање.
Често не воли начин на који му се знање представља.
Свако дете је природно радознало.
Од најранијег детињства поставља безброј питања.
„Зашто?“
„Како?“
„Шта ће се догодити ако…?“
Управо та радозналост представља један од најважнијих покретача учења.
Међутим, ако се учење сведе искључиво на памћење чињеница и припрему за следећу оцену, код неке деце та радозналост постепено почиње да нестаје.
То не значи да су изгубила интелигенцију.
Напротив.
Често су управо најрадозналији ученици они који највише желе да разумеју смисао онога што уче.
Они не желе само да запамте формулу.
Желе да знају зашто она важи.
Не желе само да науче историјски датум.
Желе да разумеју шта је довело до тог догађаја и како је променио свет.
Не задовољавају се готовим одговорима.
Траже објашњења.
Постављају додатна питања.
Размишљају.
Управо због тога понекад делују спорије од ученика који једноставно науче лекцију напамет.
Док један ученик памти информацију, други покушава да разуме њену суштину.
Тај процес траје дуже.
Али зато знање које се стекне разумевањем остаје много дуже и касније се лакше примењује у новим ситуацијама.
Право образовање не почиње онда када дете научи одговор.
Оно почиње онда када научи да поставља права питања.
Јер управо добра питања покрећу размишљање, а размишљање је темељ сваког истинског знања.
Шта родитељи најчешће погрешно закључе када дете има слабије оцене?
Када дете почне да добија слабије оцене, родитељи природно траже разлог.
Неки помисле да је дете лењо.
Други верују да нема довољно способности.
Трећи сматрају да једноставно није заинтересовано за школу.
Иако понекад и ти разлози могу бити присутни, у великом броју случајева истина је много сложенија.
Зато није необично да паметна деца имају лоше оцене у школи, иако показују изузетну способност разумевања, постављања питања и решавања проблема.
Дете можда није изгубило жељу за учењем.
Можда је изгубило мотивацију.
То није исто.
Мотивација најчешће не нестаје преко ноћи. Она полако слаби када дете више пута доживи неуспех, иако је уложило труд.
После неколико таквих искустава почиње да размишља:
„Нема смисла да покушавам.“
„Опет ћу погрешити.“
„Нисам довољно паметан.“
Управо су те реченице најопасније.
Јер проблем више није у математици, физици или било ком другом предмету.
Проблем постаје начин на који дете почиње да гледа на себе.
Зато је веома важно да родитељ не процењује дете искључиво кроз број уписан у дневник.
Много је важније поставити друга питања.
Да ли дете поставља питања?
Да ли показује радозналост?
Да ли покушава да пронађе решење и онда када не успе из првог покушаја?
Да ли воли да открива како ствари функционишу?
Да ли уме да повезује оно што је научило са стварним животом?
Управо у тим ситуацијама често се види потенцијал који школска оцена не може да прикаже.
Родитељи понекад несвесно праве још једну грешку.
Када дете донесе слабију оцену, разговор се одмах сведе на питање:
„Коју си оцену добио?“
Много корисније питање било би:
„Шта ти је било најтеже?“
Или:
„Који део ниси разумео?“
Тако дете схвата да циљ није само број, већ разумевање.
Тиме се постепено ствара окружење у коме је учење важније од саме оцене.
А управо у таквом окружењу развијају се самопоуздање, истрајност и практична интелигенција.
Дете које се не плаши да постави питање имаће много веће шансе да једног дана самостално решава сложене проблеме него дете које је научило да ћути само да не би погрешило.
Зато је понекад једно искрено питање родитеља вредније од десет прекора због лоше оцене.
Зато је највећа улога родитеља да код детета не развија страх од грешке, већ љубав према учењу и поверење у сопствену способност да напредује.
Шта заиста значи бити паметан?
До сада смо видели да школске оцене не показују увек стварне способности детета.
Али поставља се још важније питање: шта онда заиста значи бити паметан?
Памет није само количина запамћених информација, већ способност да се знање разуме, повеже и примени у новим ситуацијама.
Управо способност да дете повезује знање из различитих предмета и свакодневног живота представља један од најважнијих показатеља истинског разумевања. О томе смо детаљно писали у тексту „Како научити дете да повезује знање“, где ћете пронаћи практичне примере и савете које можете одмах применити.
Због тога деца која размишљају, постављају питања и траже смисао онога што уче често развијају вештине које ће им користити много дуже од било које школске оцене.
Оне не доносе резултате само у школи.
Прате нас током целог живота.
Дете које научи да логички размишља лакше ће савладати сваки нови предмет.
Лакше ће научити страни језик.
Лакше ће разумети програмирање.
Лакше ће решавати проблеме на послу.
Лакше ће доносити важне животне одлуке.
Зато је циљ доброг образовања много већи од добре оцене.
Право образовање не завршава се онда када ученик успешно уради контролни задатак.
Оно почиње онда када стекне сигурност да може самостално да реши проблем који никада раније није видео.
То самопоуздање не настаје случајно.
Оно се гради сваким новим изазовом који ученик успешно савлада.
Сваким питањем које постави.
Сваком грешком из које нешто научи.
Сваком ситуацијом у којој схвати да није најважније одмах знати тачан одговор, већ бити спреман да га стрпљиво пронађе.
Управо зато највећи успех није када дете добије петицу.
Највећи успех је када заволи учење.
Јер дете које воли да учи никада не престаје да напредује.
А човек који непрестано учи увек има прилику да буде корак испред проблема са којима се сусреће.
Због тога праву вредност образовања не треба мерити само школским успехом.
Треба је мерити способношћу да човек самостално размишља, анализира, поставља питања и доноси добре одлуке.
То су вештине које не трају један школски час.
Оне трају читав живот.
Закључак
Сваки родитељ жели да његово дете буде успешно.
Неко успех види у петицама.
Неко у дипломи престижног факултета.
Неко у добро плаћеном послу.
Све су то лепи циљеви.
Али постоји нешто што је важније од сваке оцене и сваке дипломе.
То је способност да човек самостално размишља.
Да уме да постави право питање.
Да не одустане када наиђе на прву препреку.
Да анализира проблем, пронађе решење и настави да учи током целог живота.
Управо то је особина која ће детету бити потребна без обзира на то чиме ће се једног дана бавити.
Свет се данас мења брже него икада раније.
Појављују се нове технологије, нова занимања и нови изазови.
О томе говоре и бројна међународна истраживања у области образовања, попут PISA студија Организације за економску сарадњу и развој (OECD).
Многи послови који данас постоје за двадесет година можда више неће постојати.
Али једна способност ће увек бити драгоцена.
Способност да човек учи.
Да размишља.
Да се прилагођава.
Да решава проблеме.
Зато није најважније да дете увек има најбоље оцене.
Када разумемо зашто паметна деца понекад имају лоше оцене у школи, лакше ћемо им помоћи да развију своје способности без губитка радозналости и самопоуздања.
Много је важније да не изгуби радозналост.
Да не престане да поставља питања.
Да верује да сваки проблем може да се разуме ако му се приступи стрпљиво и логично.
Добра оцена може да отвори нека врата.
Али знање, упорност, логичко размишљање и практична интелигенција помажу човеку да кроз та врата успешно прође.
Зато родитељи не треба да питају само:
„Коју си оцену добио?“
Понекад је много важније поставити другачије питање.
„Шта си данас научио?“
Или још боље:
„Шта си данас разумео?“
Јер оно што дете истински разуме, остаје са њим много дуже од било које оцене уписане у дневник.
Зато не треба да нас изненади што паметна деца понекад имају лоше оцене у школи.
Школски успех и интелигенција нису увек исто.
У Академији практичне интелигенције верујемо да свако дете има потенцијал да напредује.
Наш циљ није само да ученици постижу боље оцене.
Желимо да науче како да размишљају, како да повезују знање из различитих области и како да самостално долазе до решења.
Када дете стекне такву сигурност, оцене најчешће саме постану боље.
Али чак и када се једног дана забораве школски контролни, усмена испитивања и бројеви у дневнику, остаће нешто много вредније.
Остаће навика да мисли својом главом.
А то је знање које нико не може да му одузме.
Ако желите конкретне савете које можете да примените већ данас, прочитајте наш текст „Развој практичне интелигенције код деце“. У њему ћете сазнати како кроз игру, разговор и свакодневне активности можете да помогнете детету да развија самосталност, логичко размишљање и способност решавања проблема.
Желите да ваше дете не учи само за оцене, већ за живот?
Ако сте прочитали овај текст до краја, вероватно желите више од добрих оцена. Желите да ваше дете научи да размишља, самостално учи, доноси добре одлуке, решава проблеме и са самопоуздањем корача кроз живот.
То је управо циљ мог рада.
Кроз индивидуално менторство помажем деци да развију практичну интелигенцију, самосталност у учењу, критичко размишљање, концентрацију, радне навике, самопоуздање и одговорност — вештине које ће им користити много дуже од једне школске године.
Свако дете је другачије. Зато не постоји универзалан савет који помаже свима. Заједно откривамо шта је вашем детету заиста потребно и правимо приступ који је прилагођен управо њему.
Да бих сваком детету могао да се посветим онако како заслужује, број места за индивидуално менторство је ограничен.
Ако желите да разговарамо о томе како могу да помогнем вашем детету, биће ми драго да се чујемо. На првом разговору пажљиво ћу саслушати вашу ситуацију, одговорити на сва питања и искрено рећи да ли и на који начин могу да помогнем.
„Не могу да обећам да ће ваше дете увек имати најбоље оцене. Али могу да обећам да ћу дати све од себе да научи да размишља својом главом, јер је то знање које остаје и онда када се школске лекције забораве.“
Ваше дете не мора само да пролази кроз све изазове учења.
Понекад је довољно да има правог ментора.
Сазнајте како штитимо ваше личне податке у нашој Политици приватности.